Intervju - Nemanja Jevtović, 25 godina

Nemanja je završio novinarstvo na FPN-u i probao je da radi u medijima, ali je hteo da završi master, pa nije mogao da uskladi studije i neplaćeni posao. U septembru prošle godine je iz hobija počeo da „čuka i uči programiranje“, jer je uvek voleo logiku.

A kako si uopšte došao do BIT-a?

„Na ’najnekuliji’ način: izađe mi reklama na Fejsbuku (a pošto nisam jedini koji je tako saznao, onda znači da imaju dobar algoritam za reklame). Ja uđem, vidim ovo izgleda dobro. Posle nedelju dana pogledam ponovo i vidim da izgleda sve bolje - dobar posao, zanimljiv. Onda sam došao ovamo bez ikakvog znanja i detaljnih planova i, evo, ispalo je dobro“, opušteno priča Nemanja.

Format „but kempa“ te nije uplašio?

„Zato sam i došao. Pričao sam sa ljudima koji su išli u druge škole, gde je to raspoređeno tipa tri puta nedeljno po sat i po - dva, i nisu nešto bili zadovoljni. A ja sam prilično lenj i volim da odlažem sve do poslednjeg trenutka i onda reko’ ako budem išao tako, neću ništa napraviti. A ovo mi je idealno – nema bežanja. Tu si osam sati, devet, ne možeš da pobegneš, moraš da radiš, hteo-ne hteo. Opet, traje dva meseca, mogu da pauziram život na dva meseca, a duže od toga ne bi išlo“, prepričava on.

Sam početak obuke nije tekao idealno, štaviše.

„U početku mi je bilo baš strašno, ništa nisam kapirao. Prve tri nedelje sam mislio da sam izgubljen slučaj. Nisam mislio da odustanem jer sam se obavezao, ali sam mislio da tražim rezervnu varijantu jer od ovog nema ništa. A onda tamo u četvrtoj nedelji je nekako kliknulo, kao preko noći, i onda sam radio paralelno i ovo što radimo i ono od ranije, tako da sam do kraja, ono, baš lepo savladao. Ne sve, naravno, ali lepo. Imali smo tu sreću da u decembru završimo, pa smo imali mesec dana da vežbamo, jer, normalno, niko ne radi tokom praznika. Onda sam to iskoristio kao treći mesec ’but kampa’“, kaže Nemanja.

Po završetku obuke, Partner Centra za razvoj IT karijere studenata Bita ITkonekt je poslao Nemanjin CV na adrese tri firme. Šta se dešavalo nakon toga?

„Poslali smo CV-jeve na tri firme. To je bio 16. januar, a posle toga ništa – muk. Pitaš kolege šta se dešava, ništa se ne dešava, niko se ne javlja. Ono, ja se smorio, pa onda kreću muke, dilema da li da čekaš ili ’vataš voz…A kad je početkom februara krenulo, onda je baš krenulo. Sve tri firme su se javile, pa sam imao intervjue na svaka dva dana. Ispadnu ti intervjui kao puno radno vreme od osam sati…“

Pa nije baš tako…

„Ma, naravno da nije, nije ni blizu, hahaha. Ali, gledaš šta ta firma radi, spremaš se posebno za taj tehnički deo, gde mogu svašta da te pitaju. Onda sam tri nedelje bio u limbu, a oni nekad vole da te puste, da se ne jave desetak dana da ti kažu da li je bilo dobro. Imaš ti osećaj, naravno, ali nikad ne znaš. I onda su mi bukvalno u tri dana stigle tri ponude. Počinjem u Endavi, opis radnog mesta mi je Junior frontend developer. Da, to je plaćeni posao, ugovor na neodređeno vreme“, kaže Nemanja.

Da li si zadovoljan početnom platom?

„Da, platom sam zadovoljan, jer su mi dali više nego što sam tražio. Vidim da u IT-u baš fali ljudi“.

Sad posle svega, kako bi opisao iskustvo sa BIT-om?

„Iznenađujuće pozitivno. Ja sam malo pesimista po prirodi. Sve to lepo zvuči kad ti prvog dana kažu sa znanjem odavde sigurno možeš da dobiješ praksu i posao, ako savladate gradivo zvaće vas firme, biće sve okej. I onda radiš i do četvrte nedelje kapiraš da ništa ne kapiraš, pa ti onda sve izgleda malo daleko i nerealno, misliš to je PR škole, ali onda na kraju ispadne sve okej i na kraju - iznenađujuće pozitivno. Koliko vidim do sad, prilično lep posao“, završava Nemanja priču.