Intervju - Ninoslav Jović 27 godina

Ninoslav ima 27 godina i radi ono što voli i o čemu je uvek maštao. Ali, lako je moglo da ne bude tako. U svom po godinama kratkom životu, ali punom iskustva spremao se da bude nešto drugo, da radi u državnoj službi, ali su ga okolnosti sprečile u tome. Pokušavao je dugo, ali je na kraju odlučio da „preseče“ i da se posveti svojoj ljubavi – programiranju. Pročitajte kako je za samo pet meseci od čuvara u noćnoj smeni došao do toga da radi posao svojih snova.

„Ja sam po struci u srednjoj školi bio elektrotehničar računara, ali pošto su mi svi u porodici u državnom poslu, otac mi je vatrogasac, brat policajac, bio je plan da i ja završim u vatrogasnoj. To sam isplanirao još u srednjoj školi, pošto mi ovde u našem društvu nemamo svest da možeš da radiš ono što voliš da radiš. To je državni posao i do neke godine je bilo da kad se neko ko radi u vatrogasnoj penzioniše da može decu da dovede na svoje mesto…“

Stvarno?!
„Da, to je nekad bilo…“

Institucionalni nepotizam…
„Da, ha, ha, ali to je nekad bilo, toga nema više, to je prestalo u nekom trenutku. Tako da kada sam završio srednju školu, upisao sam Fakultet zaštite na radu, da ako se u nekom trenutku zaposlim u vatrogasnoj, taj fakultet bi mi doneo mesto inspektora. To se traži tu“.

Čekaj. Prvo – postoji Fakultet zaštite na radu?
„Da“.

Ceo fakultet?
„Ceo, ha, ha, ha“.

I? Jesi li završio taj fakultet? I je l’ to pravi fakultet?
„Da, ha, ha, najpraviji…To je u Nišu fakultet, ja sam iz Niša, a rođen sam na Kosovu. Dakle, upisao sam taj fakultet, upao na budžet i pred kraj prve godine bila mi je prilika da odem u vojsku, pošto je, između ostalog, za vatrogasnu i vojska bila uslov. Onda sam otišao u vojsku, bio sam strelac, pa sam završio tu vojsku, ali sam za to vreme ispao sa budžeta i ništa nije bilo od te vatrogasne…“

Stani, što si ispao sa budžeta?
„Pa bio sam septembarska klasa i baš dok sam bio u vojsci nisam mogao da dajem ispite….Ali, bilo je bukvalno tako: sad će da bude konkurs za vatrogasnu, uslov je vojska koju ti nemaš, hajde brzo da te gurnemo u tu vojsku, da završiš i da počneš u vatrogasnoj. Posle vojske sam bio na svim testiranjima, lekarsko i fizičko, i to sam sve prošao, a poslednji rezultat bio je da su mi papiri kod ministra, da potpiše da ja budem primljen. Međutim, tada je došao period kada nema više primanja u državnim ustanovama. To se sve odužilo i onda sam morao da počnem u jednom trenutku da radim, jer nisam mogao da budem bez novca. Tako sam počeo da radim kao obezbeđenje. To je bilo privremeno dok se ne reši ovo sa vatrogasnom. I to ’privremeno’ se pretvorilo u tri godine, tako da sam tri godine radio kao obezbeđenje. Od te vatrogasne ništa nije bilo, bio sam i na konkursu Ministarstva pravde za čuvara zatvora i tu isto ništa nije bilo…i onda jednog dana sam samo rešio da ne želim više da idem tim putevima koje su mi drugi smislili i rešio sam da dam otkaz i da se bavim programiranjem na ovaj ili onaj način“.

A voleo si uvek programiranje?
„Da, da. I ne samo programiranje, bilo šta što ima veze sa računarima, u srednjoj školi sam imao programiranje i nikada mi nije bilo problem ni najmanje. Uvek sam mislio da ljudi koji se time bave znaju mnogo više i da je to mnogo više od onoga kako sam ja to video: meni je to bilo prosto i jednostavno i uvek sam mislio zašto bi mene neko plaćao da radim tako proste stvari?“

Samo da utvrdimo: prvo si dao otkaz, pa si krenuo na obuku?
„Tačnije, uzeo sam neplaćeno tri meseca da vidim kako će to ispasti i baš u tom nekom trenutku, pred kraj godine sam upao u proces prekvalifikacije i početkom godine sam prešao u Beograd. Tačnije, januara sam radio obezbeđenje, a 1. februara smo počeli. Bukvalno, poslednji dan u firmi mi je bio 30. januar, a dva dana posle sam imao prvi dan u školi“.

Čekaj, tek si se preselio u Beograd. Dakle, nov grad, nova škola, novo okruženje…
„Da, ovde sam radio u firmi, dobio sam premeštaj u slučaju da ništa ne ispadne da imam neki posao, jer nisam mogao da priuštim da ništa ne radim“.

Je l’ ti bilo teško posle svih tih velikih promena?
„Pa ne. Što se tiče promene grada, ja sam rođen u Đakovici, pa sam živeo u Kraljevu, pa u Nišu, pa sam sada ovde. Non-stop sam se selio i to mi nije nikakav problem. Inače sam prilično samostalan. Što se tiče škole i intenziteta kursa – takođe mi nije bio problem. Ja sam radio tako što sam po 10 sati stajao na nogama i krenu i vene da ti izlaze i kad umoran dođem kući, šta prvo uradim? Sedam za računar. I onda sam sa tog stila života prešao na ovaj – da učim ono što volim da učim, da sedim na stolici, da sam na putu na kome želim da budem i ništa mi apsolutno nije bilo ni teško, ni naporno, već samo olakšanje. Ja bih inače sve to radio kod kuće“.

A uslovi u BIT-u? Predavači i sve ostalo?
„Gledao sam sve mogućnosti koje smo imali po školama i BIT je stvarno delovao najozbiljnije. Ne znam, ja sam gledao ovako – na primer Univerzitet Metropoliten je tada u ponudi imao kurs, ali oni se bave studentima i sigurno bi morali da prilagođavaju program ovom programu prekvalifikacija. Isto i neka druga mesta, ETF, FON. BIT se, sa druge strane, konkretno bavi prekvalifikacijom i pretpostavio sam da su prilično dobri u tome i da znaju šta rade. Pored toga, bilo mi je dobro što je intenzivan kurs i što neću biti bez posla šest meseci, nego tri. To se razvuče, a i znam da sam po prirodi prilično lenj, pa kad bih imao dva časa nedeljno, možda i ne bih bio toliko zainteresovan za sve to.
Doduše, dosta sam učio i posle celog dana ovde sam išao kući i učio, ali stvarno nisam osećao ni pritisak, ni teret, ni problem oko fokusa, da ne mogu da ostanem ceo dan fokusiran – daleko od toga, jer stvarno volim ovo“.

A posle BIT-a?
„Imao sam intervjue u kompanijama Interventure, Quantox, Levi9 i Endava. Što nisam prošao? Stvarno ne znam. Za Quantox sam pretpostavio da nemaju pozicije za nas juniore, u Inteventure nisam prošao zato što sam rekao neku glupost…“

Koju?
„Pa, rekao sam da ne volim da radim CSS, da više volim da rešavam tu neku logiku i da mi je CSS dosadan, što i danas mislim, pa su primili koleginicu Jelenu. Meni su rekli da je to jedini razlog zašto su me odbili, a sad mogu da kažem i da mi nije žao zbog toga. Primili su me u Endavi na praksu, bila je priča tri meseca plaćena praksa. Praksa je više prilagođavanje njihovoj firmi, nego da iskoriste za nešto konkretno ljude koji su na praksi. Međutim, meni su posle samo mesec dana ponudili ugovor jer im je bio potreban neko na jednom projektu i odlučili su se za mene. Ugovor je na neodređeno, vodim se kao Junior Developer. Prilično sam zadovoljan i firmom i uslovima i platom i ljudima.“

Dakle, promenio si karijeru…
„Promenio sam karijeru, promenio sam sve! I to sve u roku od četiri-pet meseci. Prošlo je samo toliko od trenutka kada sam završio poslednju noćnu smenu u firmi za obezbeđenje do trenutka kada sam počeo da radim za tri puta veći novac ono što volim. I mogu da kažem da za sve ovo vreme nijedan jedini dan nisam krenuo na posao sa mišlju ’jao, moram na posao’. Nemam osećaj da idem na posao, čak nekad pomislim da mi je bolje u firmi nego kod kuće. Lepo su rekli: nađi da radiš ono šta voliš i nećeš morati da radiš više nijedan dan u životu, to je stvarno tako“.

Na kraju: da li bi preporučio BIT drugima?
„Da, preporučio bih. Stvarno je prilično intenzivan kurs. Meni nije bilo teško, ali mislim da sam u manjini. Dosta je teško nekome ko ne zna kako izgleda ceo taj svet programiranja. Može neko da bude odličan student, da zna da uči, ali programiranje ne može tek tako da savlada. To je više način razmišljanja, nego što je učenje“.