Ana Arsić, od skoro udato Radović (ČESTITAMO), je pristala da sa nama podeli svoju priču. Kao apsolvent fizičke hemije, BIT upisuje na nagovor svog starijeg brata Marka, koji je već duži niz godina senior developer, ali i jedan od prvih predavača u BIT-u. Kako je ona doživela celo BIT bootcamp iskustvo, pročitajte u razgovoru koji je ispred vas!

 Kako red nalaže, hajde da se na samom početku upoznamo… 

Ahaha... Ja sam Ana! Sad sam baš razmišljala da li da kažem Arsić ili Radović…Ali neka još samo sada bude Arsić. Imam 29 godina.  Hajde da krenem da pričam neki svoj životni put. Ja sam završila srednju hemijsku školu i onda je za mene bio neki logičan pravac da nastavim u tom smeru. Tada, u tim mlađim godina, me je jako zanimala životna sredina, i tako sam nekako završila na fizičkoj hemiji. Meni je to u početku baš lepo išlo. Ja konkretno još uvek nisam završila fakultet, imam još jedan ispit… Već neke 4 godine. Ali vremenom sam shvatila da je ta priča daleko od svega onoga što sam ja zamišljala. Jer realno, sa 18 godina, nemaš pojma ni o čemu, a kamoli šta te očekuje na tom fakultetu koji si izabrao da upišeš. Vremenom sam videla da se ne pronalazim u tome, a sticajem okolnosti, ja sam tada živela sa svojim bratom Markom… I tako sve počinje. Ja sam studirala, on je radio od kuće, stalno je nešto kuckao… Uz njega sam krenula da se zanimam za programiranje. Baš me je interesovalo šta on tu sve kucka. Ima jedna simpatična anegdota, možda je sve tako i počelo. Marko je uveče radio kod kuće, ujutru je otišao na posao, ali nije “pushovao” kod, pa me je pozvao i rekao mi da ukucam neke komande. Meni je to baš bilo zanimljivo i bila sam sva srećna što sam to odradila za njega.

A kako si presekla i odlučila da upišeš BIT?

Pa spontano je to bilo…  Bila sam uz njega, gledala sam ga šta radi, a bilo mi je zanimljivo. I Marko me je samo u jednom momentu pitao: “A zašto ti ne bi upisala BIT?” To je bilo na početku 3. generacije. Ja sam se premišljala, nisam upisala na vreme 3. grupu… A nakon toga mi je samo rekao: “E, ti ćeš od oktobra upisati BIT!”. Nisam htela, stvarno sam se pitala kako ću ja to, ali on je baš bio uporan i uspeo je da me ubedi. Na inicijalnom razgovoru me je i Milana malo bodrila (prim. aut. Milana je direktorka BIT-a). Upisala sam BIT 1. oktobra 2018, i do decembra smo se mnogo lepo družili i mnogo toga naučili!

Kakva su tvoja iskustva sa predavanja?

Na sreću, Marko mi je držao polovinu predavanja (ahahah), drugu polovinu je držao Nenad. Na svu sreću, Nenad mi je držao prvi deo predavanja, pa sam imala vremena da se malo priviknem. Na samom početku, ljudi nisu znali da mi je on brat. Kada su saznali, svi su bili u fazonu - jao pa tebi je lako. Nije mi bilo ništa lakše ili teže nego ostalima. Nisam imala nikakve povlastice, jer one ne bi imale nikakvog smisla. Ipak,  došla sam tu da naučim nešto novo i da osposobim sebe da sutra mogu samostalno da radim u nekoj IT firmi. U početku mi je bilo baš čudno. Ja njega poznajem privatno, znam ga ceo svoj život, i onda ga jednog dana vidim u nekoj potpuno drugoj ulozi, koju vrlo profesionalno radi! Koliko je meni pomagao, pomagao je i drugima. Ljudi su mislili da on meni pomaže i kod kuće… To opet nije bio slučaj, jer sam ja radila onako kako su nam rekli na predavanjima da treba raditi. Ceo taj intenzivni kurs, bootcamp, zamišljen je tako da se u toku dana prođu i teorijski i praktični deo, a preporuka predavača je da sve to kod kuće sam ponoviš, kako bi zapamtio, a samim tim i lakše savladao materiju. Jeste intenzivno, ali ko se nađe u tome, baš se isplati.

Ti si u BIT došla bez ikakvog predznanja… Ne računamo to što si gledala dok je Marko kuckao kodove. Kako je izgledalo uvođenje u novu materiju, o kojoj ti ništa ne znaš?

Uf! Pa znaš kako… Izazovno je! Jako je izazovno, u smislu da se nikada nisi susreo sa tim, ali i ni sa čim sličnim tome. Samim tim, imaš neku vrstu treme i straha. To je više strah od nepoznatog, koji je, sada, kada iz ove perspektive posmatram, potpuno normalan i opravdan, jer on je u ljudskoj prirodi. Ali kako vreme odmiče i ti počneš da usvajaš ta znanja, sve počinje da ti bude lakše. Sa znanjem dolazi i sigurnost. Znaš, možda baš zahvaljujući tome, što sam zakoračila u nešto nepoznato, i što sam imala bootcamp iskustvo, sada na poslu uopšte nemam problem kada se pred mene stavi neki novi zadatak, ili problem, jer znam da sam sposobna da se izborim sa tim i da rešim problem.

Kako je izgledao tvoj razvojni put?

Ja sam u decembru 2018. završila BIT. Tu se stvarno dobija kvalitetno polazno znanje i sjajna startna pozicija za dalje… Ali, i nakon završenog kursa, mora još mnogo da se vežba, uči i radi na sebi! Takve instrukcije dobijamo posle BIT-a. Učiti, učiti i samo učiti (ahahah). Iskreno da ti kažem, ne može posao da ti sam od sebe pokuca na vrata. To je proces i on traje. Ali tu je najbitnija upornost. Ja nisam odustajala. Napravila sam dobar CV, i gde god je bilo pogodno, ja sam ga slala. Kompanije ili ne odgovore, ili te odbiju na prvu, bez ikakvog razgovora.  Zato ponavljam, jako je bitna upornost. Ja sam se zaposlila u aprilu 2019. godine, četiri meseca nakon završetka škole. Uglavnom se svi razgovori sastoje od HR razgovora, nakon njega ide zadatak i na kraju je tehnički intervju. To je neki šablon, ali naravno postoje odstupanja, u zavisnosti od kompanije i njihovih trenutnih potreba. U toj prvoj fiirmi u kojoj sam radila… Sada radim u četvrtoj, tri firme sam promenila.  E, u toj prvoj firmi, koja je baš bila mala, više je bila kao neka agencija, tamo je bilo po tom šablonu: HR razgovor, zadatak, tehnički intervju. Ja sam se regularno prijavila, preko oglasa, oni su me pozvali, bili su zadovoljni načinom kako pišem kod. E, da… To je još jedna bitna stvar koju bih da pomenem. U BIT-u nas uče i insistiraju na tome da kod bude baš uredan, a to se baš dopalo glavnom koderu firme. Čist i uredan kod. Tu sam radila godinu i po dana. U avgustu 2020. sam prešla u veću firmu. Zove se BAKSON. Jedina mana je bila što je BAKSON bio pogođen pandemijom, jer je sarađivao sa firmom koja prodaje karte za koncerte i žurke, pa sam morala da tražim novi posao… I mogu ti reći da sam ga odmah našla! Posao je bio za kompaniju koja se zove EDEJA. Kod njih sam radila do pre tri nedelja kada sam prešla u MERKLE, tako što sam dobila ponudu od njih. Kada kažem dobila ponudu, mislim na to da me je bivši kolega preporučio, da su me pozvali na razgovor i da su me tako zaposlili. Uvek znači kada dobiješ nečiju preporuku, ali opet, moraš sam da se dokažeš, kako bi došao do momenta da te ljudi zaposle i daju ti platu. To je švajcerska, full service softverska kompanija, koja pruža kompletnu digitalnu uslugu. Baš je veliki sistem, imaju kancelarije svuda po svetu. Baš zbog toga sam prešla kod njih, jer sam želela da vidim kako izgleda rad u tako velikom sistemu, a i došla sam u situaciju da mogu da biram gde ću raditi, a to je baš lep osećaj.

Šta bi ti preporučila ljudima koji tek treba da traže posao u IT sferi?

Samo dobar CV i upornost, upornost, upornost. I mene je dosta firmi odbilo, gomila mi nije ni odgovorila na prijavu, ali nisam klonula duhom i samo sam nastavlja da idem napred.

Kada kažem DOBAR CV, hoću samo da kažem ljudima, nemojte u CV-ju ocenjivati svoje znanje zvezdicama. Napišite šta umete da radite, pa će vas regruteri ispitati šta, i koliko znate i umete. Potreban je i Linkedin profil, jer znam mnogo kolega koji su preko njega našli posao.  Potrebno je da imaju link ka Git hubu sa nekim svojim inicijalnim projektima, koji su važni za početnike u toj sferi. Preporučila bih i ono što je meni moj brat uvek govorio, a to je da konstantno moraju da uče i rade na sebi. Evo, on je već godinama senior developer, pa stalno nešto čita i novo uči. Jer učenje je proces koji se u ovoj sferi nikada ne završava. Konstantan je, jer non-stop izlazi nešto novo.

Šta ti je bilo najteže, a šta najlakše u dok si pohađala boot camp u BIT-u?

Pa to što smo išli svaki dan od 9-18h jeste teško, ali je bilo i lepo. Mnogo smo se lepo družili. Provodili smo dosta vremena zajedno. Išli smo i subotom da rešimo sve svoje nedoumice vezane za kod. Nismo odustajali! Jeste naporno, mnogo je to vremena, ali to odvaja BIT od ostalih kurseva i škola. Ja sada čujem da su neki ljudi na kursu dva puta nedeljno po dva, tri sata. Odgovorno tvrdim da je to nedovoljno vremena da se usvoji tolika količina novog znanja, koje je neophodno svima koji žele da se bave pisanjem koda. U BIT-u jeste intenzivan princip rada, ali to je sa razlogom tako. Meni je najteži bio sam početak. Povlačiš pitanja da li je to za mene, da li ću uspeti da se snađem, da li ću uspeti sve da razumem… Preispituješ se… Najteže je izboriti se sa samim sobom. Kada radiš bilo kakvu prekvalifikaciju, a u pitanju je nešto s čim nikada nisi imao dodirnih tačaka do tada… Uf, teško je!

A što se tiče najlepšeg, pa najlepše mi je bilo druženje, definitivno! Provodili smo po devet sati zajedno. Radi se u parovima, i ono što je meni bilo zanimljivo, jeste to što nisi mogao stalno da sediš sa istom osobom. Svakog dana smo se rotirali. Tako i upoznaš čoveka lično. Pomagali smo jedni druge, bodrili se međusobno… I dan danas se sa nekim ljudima čujem i mnogo sam srećna što sam ih upoznala.

Ovo pitanje postavljam svima na kraju razgovora; Da možeš da vratiš vreme, da li bi sve isto uradila i da li bi nešto promenila?

Pa ne bih menjala ništa. Možda samo postoji neka žal što ranije krenula u celu ovu priču. Ali nikada nije kasno, tako da i ovako kako se izdešavalo, dobro se završilo, tako da ja tu ništa ne bih menjala.