Intervju - Ljubomir Trkulja, 30 godina
Ljubomir Trkulja je student medicine, koji je posle 10 godina studiranja rešio nešto da promeni. Nakon malo istraživanja, završio je u BIT-u i život mu se za devet meseci potpuno promenio.
Upisao je medicinu da bi bio radiolog, što je želeo da radi još od detinjstva. Imao je standardne lepe ideale da će završiti fakultet i raditi u Srbiji, ali posle provođenja vremena na medicinskom fakultetu, dolaska do pete godine i suočavanja sa realnošću da ljudi u Srbiji završavaju medicinu samo da bi emigrirali, shvatio je da to nije „najsrećnija opcija“. Onda se okrenuo kodiranju.
Kako?
„Kad sam bio u gimnaziji, trebalo je da se pravi sajt za školu i nije se znalo ko će to, pa sam se ja prijavio. Zato sam počeo da učim HTML, da vidim malo šta se dešava. Onda smo pravili sajtić za školu, Devetu beogradsku gimnaziju. To, naravno, nije ličilo ni na šta, ali smo se malo igrali, nas par koji smo pravili. Posle toga sam Uniji srednjoškolaca Srbije napravio sajt. To je bio prvi sajt koji sam napravio i bio sam ponosan, ali sam ipak otišao na drugu stranu. Sada, kada sam se našao u ovoj situaciji, kada sam se zapitao da li želim da prodajem kokice u bioskopu ili da nešto uradim sa sobom, onda sam se opet okrenuo kodiranju. A kako je ovo zanat 21. veka i nije ga toliko teško naučiti kad imaš neke sklonosti i kada te zanima, odlučio sam se za ovo“, priča Ljubomir.
Kako si čuo za BIT?
„Za BIT nisam čuo uopšte ranije. Ja sam se prijavio na konkurs Vlade Srbije za prekvalifikacije za nezaposlene. Za konkurs sam čuo preko brata, koji je uključen u IT scenu. Nisam se nešto preterano interesovao, a onda je brat došao i rekao da bih mogao da uradim tu prekvalifikaciju, jer ovo izgleda dobro, dobra je škola. I ja se prijavim, a ispalo je da se prijavilo 14.000 ljudi i ja rek’o ’super, šta ću sad da radim?’. Međutim, bilo je neko testiranje onlajn i prođem baš dobro, upadnem u prvih 2.000 i prođem u drugi krug. Tada smo pisali želje za koje škole želimo i ja upišem BIT, zato što mi je brat rekao da je to jedina dobra škola u ovom programu. Dođem u BIT, prođem intervju, kažu mi ’ti si student za nas’. Meni je bila varijanta ’sad ili nikad’, jer imam 30 godina i moram nešto da radim. I tako krenem“, objašnjava on.
Je l’ bilo teško u boot kampu BIT-a?
„Pa jeste, bilo je. U početku kad sam došao bilo je super, ja ovo znam, učio sam HTML, meni je ovo jasno… Međutim, onda je prošla prva nedelja – ha, ha, ha, ha – i prošao je HTML i došao CSS i onda mi je bilo kao ja sam za ovo čuo, neće biti mnogo teško i onda je došao JavaScript za koji nikada nisam čuo do tada. I onda je krenulo: taman shvatiš nešto, pa druge nedelje krenu nove stvari, pa krene treća nedelja, pa pomisliš ’koliko toga ima?’. Moralo je da se radi i kod kuće, iako ovde provedeš devet sati. U tih 10 nedelja je bilo i teško i interesantno jer je nešto počelo da se dešava, jer sam bio malo uspavan u životu. Primio sam se maksimalno, zato sam mogao da radim i kod kuće posle škole i da se tome potpuno posvetim 10 nedelja, što nije malo. Predavači su bili super, nama su držali Marko Arsić i Nenad Bugarić. Oni su bili posvećeni, cimali su se maksimalno oko svega toga, da nam predoče sve, da nas upute, ako ima nekih pitanja, dolazili su i svake subote. Sa njihove strane je sve bilo podređeno nama da naučimo“, priča Ljubomir.
A posle?
„Kad se to završilo, pomogla nam je škola da napravimo CV. Meni je to bilo malo, onako…nisam bio 100 odsto siguran da mogu da šaljem to, mislio sam da treba da vežbam još. Ja jesam uradio sve što je bilo predviđeno planom i programom, pa i više od toga, ali mislio sam da nisam još možda spreman. To se završilo u aprilu i onda smo koleginica i ja odavde dolazili svakog dana u BIT i sedeli smo u kuhinji, ili gde god smo stigli, i radili zadatke...“
Dakle, to je bilo posle vašeg boot kampa?
„Jeste, počela je već sledeća generacija, ali nismo sedeli sa njima u učionici, već smo sedeli ovako sa strane. Dozvolili su nam iz BIT-a da budemo ovde. To je bilo super i mnogo nam je odgovaralo, jer dve glave su pametnije od jedne“, priča Ljubomir.
Što se tiče izbora firme, Ljubomir je želeo nešto veće, neko korporativno okruženje, a ne neki mali startap, jer je znao da mora mnogo da uči, a da bi u malom startapu moglo da se desi da bude jedini na nekom projektu i da nema koga da pita ako nešto ne zna. Zato je rešio da sačeka i da u međuvremenu radi zadatke. CV je poslao na neke od firmi sa kojima BIT sarađuje.
Koja je bila prva od njih?
„Quantox, tu su me prvo zvali. Tu sam otišao i nisam se proslavio. Bilo je jako nezgodno jer je pre mene ušao najbolji student iz naše generacije i ostao je 15 minuta duže jer im je objašnjavao kako stvari funkcionišu. Oni su bili oduševljeni i onda ulazim ja i kao ’hm, znate, nisam baš sto odsto siguran’. Ali, generalno mi je prijao intervju i mnogo mi je značio da vidim kako to izgleda. Na neki način sam zato i otišao, da bih mogao da se spremim za sledeći put. Tu nisam prošao baš najbolje i javili su mi da imaju bolje kandidate.
To je bilo negde u maju, pa su me zvali iz par firmi i tu sam malo obilazio, ali nije ništa bilo. Onda su me zvali iz firme u Novom Sadu, jer sam rekao da bih bio voljan da se preselim. Firma se zove Execom. Sa njima sam imao intervjue preko Skajpa, dali su mi zadatak, odradio sam ga dobro, onda sam otišao na razgovor sa njima, odbranio to. Oni bili zadovoljni i rekli da je tehnički super, ali nisu imali projekat za mene. Rekli su mi da nameravaju da se šire i da će me zvati kada dođe projekat za mene. Ja sam bio prilično optimističan, nije mi zvučalo kao da hoće da me iskuliraju“, ispričao je Ljubomir.
Dobro, kako si na kraju našao posao?
„Jedna moja drugarica radi u firmi msgNETCONOMY i rekla mi je da postoji konkurs i pozvala me da se prijavim. Oni u principu primaju samo ljude sa formalnim obrazovanjem, ali ona tu radi i rekla je da može da me preporuči. Ja nisam bio siguran da li mogu i sačekao sam da uradim još neke projekte da bih mogao da ih ubacim u CV. Onda me ona pozvala dva dana pre isteka tog konkursa i pitala ’hoćeš ili nećeš?’ Ja sam se prijavio, oni su me pozvali, a ta devojka koja me zvala nije mi zvučala da ima previše entuzijazma, već kao da je htela da ispoštuje to što me neko preporučio. Što je razumljivo, jer kad pogledaš CV – 30 godina, student i dalje… Ništa, ja odem, popričam sa njom, objasnim kakva je situacija i ona mi da neki test inteligencije. Ja sam prošao dovoljno tih testova inteligencije i to uradim jako dobro: 30/33. Ništa, oni se meni jave i kao da radiš zadatak, ja uradim zadatak, pošaljem, oni kažu super, dođi za dva dana da odbraniš to. Bili su vrlo zadovoljni, odgovorio sam na sva tehnička pitanja, oni kažu super. Na kraju su mi rekli da će mi se javiti za četiri nedelje, jer se za taj konkurs prijavilo 160 ljudi. Četiri nedelje kasnije ona mene stvarno zove i kaže prošao si. Ostalo je samo da se ode na razgovor sa direktorom i to je to. Ali, taj razgovor sa direktorom je formalnost, jer direktor hoće da razgovara sa svim zaposlenima. Na razgovoru mi čovek kaže ’kada su mi dali tvoj CV, ja sam pomislio da je neka greška’. Ja pitam koji deo, on kaže da su njima praktikanti ’95-’96. godište, haha. Ja reko’ šta da radimo. Ali, on kaže da je bilo super, svidelo im se kako sam uradio, kako sam se postavio i da počinjem 27. avgusta. To je bilo četiri meseca posle BIT-a. Prvo je bila praksa, a pre mesec dana sam potpisao na neodređeno vreme“, priča Ljubomir.
Da li si zadovoljan uslovima i platom?
„Jesam, vrlo sam zadovoljan. Kad si student 10 godina i sada ovo… Sad sam programer, oni kažu softver developer. Ceo život mi se promenio od januara do septembra“, priča Ljubomir.
Sad, da li bi nekome preporučio BIT posle svega?
„Apsolutno bih preporučio, naravno. Nije lako, ali ako neko hoće nešto da uradi, BIT je savršena opcija. Kad dođeš u ovakav sistem, da budeš tu devet sati, da živiš tu, ne ono da si tu tri sata pa kao nešto naučiš, pa za dva dana ponovo…Ne, ovde si stalno u tome, koncentrisan si na to. Na kraju nešto uradiš i zaista sebi promeniš život“, zaključuje Ljubomir.
